Nikolinine vaspitačice su sredinom marta napravile plan za april. Na oglasnoj tabli je pisalo da će celog meseca obrađivati temu SAOBRAĆAJ I PREVOZNA SREDSTVA. Domaći zadatak za roditelje je bio sledeći: mame treba da pomognu deci da naprave saobraćajne znakove a tate jedno prevozno sredstvo od ambalaže.

Sve smo pročitali, većinu smo zapamtili ali nikako da se prihvatimo posla. Uvek je nešto drugo bilo važnije…

S prvim danima aprila u vrtiću se pojavila gomila prevoznih sredstava, znakovi su virili iz ćoškova a Nikolina je svaki dan zapitkivala kada ćemo i mi da donesemo radove.

– Pred nama je ceo april – mislili smo moj muž i ja  ali je ona bila upornija. I tako smo juče popodne počeli da seckamo, lepimo, bojimo…

Znakove smo završile brzo i obe smo bile baš ponosne.

Za prevozno sredstvo smo izabrali avion i to je malo potrajalo. Kada smo i njega završili deca su otišla na spavanje.

Nama neki đavo nije dao mira. Zagledali smo avion sa svih strana i primetili da rep nije dobro pričvršćen. Tata je odmah sišao po alat.

Onda smo shvatili da avionu nedostaju točkići. Malo po malo, pronašli smo još mnogo nedostataka. Ukrašavali smo ga potpuno nesvesni da smo i ponoć ostavili daleko iza sebe.

I on i ja smo bili opčinjeni delićima koje je trebalo dodati, slovima koje je trebalo ispisati…

Ujutru, kada je Nikolina ustala, zagledala se u avion svojim ogromnim očima. Ništa nije komentarisala samo se vratila u sobu, probudila Lenku i rekla joj: „Dođi da vidiš kakav avion imam, tata i mama su se baš, baš igrali!“

Pomislila sam kao je, kao i uvek, pronašla pravu reč. Stvarno smo se igrali, prvi put posle ko zna koliko godina.

Ona je ponosno ostavila svoje radove u vrtiću a nama ostaje da sa nestrpljenjem očekujemo novi zadatak…