Oduvek sam volela da svodim račune. Nekada sam to radila oko Nove Godine, verujući da „đubre“ treba ostaviti u staroj. Uzimala sam pauzu od života i provodila dane sama sa sobom podvlačeći crte ispod svega što mi je tada bilo bitno.

Sada to radim ređe i samo onda kada mi stvarno dođe.

I došlo mi je.

Nedeljama unazad živim izvan realnosti, posmatrajući i sebe i svoju porodicu kao na filmu. Kao neki kobac, lovim greške koje smo napravili u vaspitanju, propuste koji su nastali u Lenkinom školovanju, osmehe koje nismo poklonili na vreme, suze koje su krenule pre vremena…

Mnogo za jedan običan tajm aut. Ili maut. Tako to zove Nikolina. Da li je to novi rečnik novih klinaca ili je ona, jednostavno, prečula ono „taj“, u svakom slučaju, kad joj treba predah ona naglas viče maut! Njeno vreme za odmor.

Pitala sam je jednom od čega se tada tačno odmara, rekla mi je – od buke!

Po njoj, buka je i u ormaru kada je unutra haos i u sobi kada je pod prekriven kockicama i lutkama. Tu buku tačno mogu da zamislim.

A tata, kao da je sve vreme pratio naše misli, pre par dana je jednostavno rekao: „Vreme je da odemo odavde. Možda u Kanadu“.

U toj rečenici osetila sam svu jačinu „buke“ u kojoj živimo. I političke i društvene i roditeljske i partnerske. Najviše finansijske.

Sada treba da podvučem crtu. Trenutno vagam u kojoj bi nam galaksiji bilo bolje.

I pre nego što se i ovaj maut završi treba da smislim način da utišam sve oko sebe, bar na kratko i da ovu moju galaksijicu poštedim svega od čega može da ih zaboli glava.

I da maut traže samo kada igraju basket.