Kao mala, često sam dane provodila u bakinom stanu. Jedina zanimacija mi je bila da izađem na terasu i gledam u staklenu zgradu prekoputa. Videla sam čudne oblike koji su se pojavljivali i nestajali velikom brzinom. Izgledali su kao gomila riđih lisica koje jure jedna za drugom. Zbog tih lisica nisam smela da zaspim. Videla sam ih svuda oko sebe. Trebalo je da prođe mnogo godina i da porastem dovoljno da shvatim da je ispred bakine zgrade bio put kojim su jurili automobili čije su se senke ocrtavale na zgradi od stakla. Ipak, miris lisica i danas osećam u tom stanu.

Imala sam četiri godine kada je mama, na jednom letovanju, poželela da mi ulični slikari naprave portret kredom.  Plakala sam na sav glas, moleći je da im to nikako ne dozvoli. Ni tada ni narednih nekoliko godina. Tek skoro, prisećajući se nekih detalja, uspela sam da joj objasnim da sam bila ubeđena da umetnici, da bi napravili moj portret, moraju da mi odseku glavu i zalepe je na karton.  

Zašto to nisam umela da objasnim tada, ne znam.

Ali sada, moja najstarija ćerka na isti način ne uspeva svoj strah da objasni meni. Obično pred spavanje počinje da plače plašeći se da će se izgubiti. Pokušala sam da joj skrenem misli na nešto drugo, lepše. Bilo je pokušaja i da svoj strah nacrta, odglumi, otpeva… Ništa se nije menjalo. Probala sam da „prođem“ kroz celu sliku zajedno sa njom, da saznam gde se nalazi, sa kim je, gde se gubi, ali se tek tu iznerviram kada shvatim koliko je sve to imaginarno…U stvari, možda me više nervira činjenica da takve strahove imam i sama. Ali kako njoj da priznam da ni meni nije svejedno kada je sama u parku ili na putu do škole? Ako joj to priznam, kako ću je pripremiti za osvajanje novih sloboda?

Na kraju joj je tata predložio da se suoči sa svojim strahom, tačnije – da se lepo ispričaju.

Ne znam da li je razumela šta treba da uradi ali je posle nekog vremena rekla: „Shvatila sam! Neću se više plašiti jer ako ste i ti i tata i tetka i ujak i svi drugi uspeli sve ove godine da živite sa svojim roditeljima a da se ne izgubite, pa valjda ću moći i ja!“

Logično! Morala sam da se nasmejem iako me je njena logika ganula do suza.

Ta njena rečenica postala je misao koja teši.

Još samo Nikolini da objasnimo da smo svi zajedno do sada uspeli da preživimo noćne posete Vampira i Veštica, pa da konačno počnemo slatko da sanjamo…