Sa svojih dvadeset godina , na more sam odlazila sa punim torbama koje sam jedva vukla kroz vozove i autobuse (stepenica u Herceg Novom ne želim ni da se sećam!)

Danas, sa trideset i kusur godina, troje male dece i besomučnim uvežbavanjem praktičnosti, uspela sam da sve spakujem u samo jedan kofer! I ništa nam nije nedostajalo!

Na plažu smo nosili tri peškira i peraja za decu. Nije bilo suncobrana, dušeka, leptirića, bazenčića…Svesno smo se odrekli svega i naučili Nikolinu da pliva. Beba je uživala u svojim velikim kolicima u hladu borova a Lenka me je konačno naučila da ronim bez zapušenog nosa. Po ceo dan smo pravile kolutove, lovile kozice i školjke i sunčale se na rivi.

Niko nije izgoreo iako smo se mazali samo maslinovim uljem. Niko nije plakao što nema sandale za vodu – naučile su da hodaju bose po kamenčićima.

Uveče bi, umorne i slane zaspale najtvrđim snom.

Draga teta Ane nas je hranila svežom ribom, tog jutra ulovljenom, slatkim krompirom iz bašte, medom od velebitskih pčela i dalmatinskim pršutom.

Smokve su mi same padale u krilo, sočne i preslatke.

Nismo poneli ni knjige za čitanje ni karte za igranje, a priče za „laku noć“ smo izmišljali zagledani u zvezde i veliki čempres ispred kuće. Ma, bajka!

Torbe i kofere ću pokloniti. I sve ono bez čega letovanje do sada nije moglo ni da se zamisli.

Za devojke ne brinem, dokazale su da su im kupaći kostim i malo soli u kosi sasvim dovoljni da budu srećne.

Iskreno, ni meni više od toga ne treba.