Volim da se probudim pre svih i da u potpunoj tišini, na terasi, popijem  jaku crnu  kafu. I pojedem pomorandžu.

Ali to već dugo nisam uradila. Nikako da se slože sve kockice pa da mi tako počne dan. Obično se neko probudi pre mene. Da budem iskrena, obično se svi probude pre mene.

Ali, to ne znači da sam ja najveća spavalica, naprotiv, svi oni su, za razliku od mene, prespavali veći deo noći.

Poslenjih šest godina, od kada se rodila Lenka, moj noćni život je prilično buran. Za svaku noć bih mogla da napišem drugačiju priču. Naročito poslednjih mesec dana, od kada smo dobili i novog člana porodice. Ali, beba se budi samo dva puta, obično sisa po petnaestak minuta i ponovo zaspi. I taman kad zatvorim oči i počnem da tonem u san, čujem jedno glasno MAAAAMAAAA!

Otvaram oči i dok ustajem pokušavam da shvatim ko me zove. Ako je Nikolina, verovatno ću ponovo brzo biti u svom krevetu. Ona zove ako je žedna i ako treba da je pokrijem. Naravno, ima četiri godine i odlično zna da se pokrije sama ali mi ne polazi za rukom da je ubedim da to treba i da radi.

Sa Lenkom, buđenje je potpuno osigurano. Njoj treba „samo“ da pomognem da skine Nikolinine noge sa svoje glave ili da pomerim Nikolinu na njenu stranu kreveta. Moja srednja ćerka ima taj čudan običaj da „ulazi“ u one koji spavaju pored nje. U stanju je da vas izgura sa kreveta jer koliko god se pomerali ka ivici ona će nesvesno ići za vama. Dok ne padnete. E tada moram i da zalečim „rane“ jer Lenka kad padne obično traži da ostanem pored nje dok bol ne prođe.

Sasvim dovoljno da se razbudim.

I kada se posle svega vratim u krevet i kada utišam u sebi sve psovke zbog još jedne neprospavane noći, samo što zatvorim oči čujem tapkanje po parketu. Nečije nožice traže put do mog kreveta. I ne moram da otvaram oči, znam da je već dan, da su svi budni, da je počelo još jedno jutro i da me čeka već skuvana kafa koju ću, u pauzama, ispijati ceo dan.