Kada se rodila Nikolina, prvo što me je Lenka pitala bilo je: „A hoće sad ona da ti bude ljubimica?“ – „Naravno da neće“ – izletelo mi je. – „Ti si bila moja ljubimica oduvek i tako će i ostati“.

A onda sam se zamislila. Taj odgovor može da zadovolji moje malo dete ali samo do dana kada će shvatiti da to ipak ne ide tako.

Znala sam da moja dvogodišnja ljubimica neće razumeti da se mamina ljubav nije podelila već uvećala rođenjem bebe, pa sam danima posle njenog pitanja bezuspešno pokušavala da pronađem rešenje.

Lenka ne bi pristala da svoju „titulu“ podeli sa sestrom, ma koliko je volela, pa nisam ni pokušala da joj kažem da su, od danas, obe moje ljubimice. Iskreno, to ni meni nije zvučalo uverljivo.

Kada me je posle nekoliko dana ponovo pitala isto, rešenje je došlo samo od sebe. –„Ti si moja ljubimica a beba mi je mezimica“- rekla sam. I tako je ostalo.

Već godinama su obe potpuno zadovljne odgovorom. Nikada nisu tražile razlike između ljubimice i mezimice. Valjda i jedno i drugo zvuči dovoljno moćno i sigurno. Nikada nisu poželele ni da se zamene, da probaju kako je biti ono drugo.

Kada se rodila Marta, obe su došle do mene da me pitaju šta će sad beba da mi bude. Smišljale smo sve moguće kombinacije ali nijedna nije zvučala dovoljno dobro.

Ovaj put je tata ponudio rešenje – beba će nam biti miljenica. I baš nimalo nije pogrešio.

„Znaš, možda bih mogla i ja jednog dana da ti budem miljenica“ – rekla mi je Nikolina skoro.

„Možeš, ali onda će beba morati da mi bude mezimica“.

„Dobro, neka bude, ali ako ja budem miljenica, moraš da me voziš u kolicima po ceo dan“.

„Važi, ali samo mezimci smeju da jedu kolače i igraju sa tatom šah“. „E onda dobro. Neću da se menjam. Ionako mi se, u stvari, voze roleri“…