Lakovane cipele
Moja mama je, od kada je se sećam, važila za jednu od najelegantnije obučenih žena, posebno u firmi u kojoj je radila. U njenom ormaru je bilo svega – uredno složenih haljina, svilenih bluza, blejzera, ešarpi… Najviše je, ipak bilo materijala jer je mama sve što je nosila, sama i šila.
Na svojim slikama iz detinjstva na sebi imam haljine za specijalne prilike – sa karnerićima, mašnama i sitnim tufnama. Mama kaže da su svi padali u nesvest kada bi mi obukla neku od svojih kreacija.
Na maminu nesreću, ja uopšte nisam bila dete koje se uklapa u taj stil. Čim sam postala svesna tog padanja u nesvest počela sam da odbijam sve što je pokušala da mi navuče preko glave. Neko vreme je bila uporna, posle je postala molećiva, pa tužna dok na kraju nije odustala. Izluđivale su je moje farmerke smotane zajedno sa starkama na dnu ormara.
Dobijala je tikove od moje raščupane kose na kojoj nije bilo nijedne mašnice. Nikada.
Par puta je pokušala da mi kupi nešto po svom izboru ali je konačno odustala kada je videla da se u tome ne pojavljujem.
Ne mogu da kažem da mi baš nikada nije bilo krivo. Bilo je dana kada mi se skoro plakalo zbog nje jer sam znala koliko je očajna što nisam elegntna i fina. Ali protiv sebe nisam mogla. To njeno – to definitivno nisam bila ja.
Pokušala je jednom da mi pokloni lakovane cipele, da ih imam, za svaki slučaj, da mi se nađu ako budem išla negde gde treba lepo da se obučem. Nikako nije shvatala da moje „lepo“ ne podrazumeva lak. Te cipele su se vremenom zagubile ko zna gde.
Danas moja mama i ja prećutno odobravamo jedna dugoj sve što kupimo ili sašijemo. Ona je, valjda nekim kosmičkim čudom, pre par meseci dobila snaju koja nosi sve što mama voli. I sada, kada je konačno digla ruke od mene, šetajući gradom, videla sam predivne lakovane cipele. I kupila ih. Mama još ne zna. Jesu one duboke, nisu onakve kakve bi obule dame, imaju i po koju nitnu sa strane ali su lakovane. I sijaju baš kao one koje mi je ona jednom poklonila.