Početkom novembra sam otišla da pogledam balet „Uspavana lepotica“, u izvođenju baletske trupe iz St. Petersburga. Pomislila sam da je neka greška kada sam pročitala da se održava u beogradskoj Areni, ali greške definitvno nije bilo – „sužena“ paravanima, onolika hala zvrjala je poluprazna i ledila mi i pogled i dušu.

Ne znam zašto je bilo teško ugostiti ove umetnike u Narodnom pozorištu, ali pravi osećaj je definitvno izostao, kao i burni aplauzi sa ovacijama i atmosferom za naslovnu stranu novina.

Ovako, videla sam nešto što ni u najluđim snovima ne bih – skupilo se mnogo čudnog sveta, velika većina je u rukama nosila malu decu, mame su vukle svoje ćerke za ruku dok su u drugoj nosile velike kese pune kokica! Kokice na baletu!!!! Ma ni u snu!

Pomislila sam da se većina prevarila pretpostavivši da je i ovo jedna od dečijih predstava na ledu. Pomislila sam i da su karte delili za džabe jer ne znam ko bi silom došao na balet ako ga ne voli i u njemu ne uživa.

Očekivala sam i da sva ona mala deca počnu da plaču jer je njihovo vreme za spavanje odavno prošlo…

Ali, deca su me oduševila! Niko nije plakao. Povremeno se čulo poneko „mamaaaa…“ ali ništa osim toga.

Ali roditelji…roditelji su sedeli zadubljeni u svoje mobilne telefone, čija mi je svetlost parala zenice, slali su poruke, fotografisali decu, umetnike na sceni, zevali su okolo tražeći bilo šta zanimljivije od onoga što se ispred njih dešavalo…a dešavala se bajka…nažalost, samo za mali broj onih koji su je tako doživeli.

Sa pauze se dosta njih nije ni vratilo. Srećom! Ali su me izbezumili oni koji su, malo pre kraja, počeli da ustaju i odlaze…napuštali su arenu bojeći se, valjda, da ne upadnu u gužvu, da im ne pobegne autobus, da im ne vide lice i ruke koje ne aplaudiraju…ili da, jednostavno, kupe još jednu kesu kokica…

Ovacije su izostale, pojeo ih je beskraj arene, izostali su i silni aplauzi. Bilo mi je žao trupe koja je došla i pokazala šta ume. I nažalost, zauvek izgubila šansu da se dopadne.