Inspirisana serijom koju gleda, Lenka je osnovala svoj prvi klub – „Najbolji prijatelj zauvek“. Učlanila me je istog dana, dala mi člansku kartu iscrtanu srcima i cvetićima i uz nju prazan list papira. Trebalo je da napišem ime svoje najbolje drugarice i da u 12 rečenica opišem zašto je volim.

Ne znam zašto je izabrala baš broj 12 ali sam se ja već kod šeste rečenice duboko zamislila. Nisam bila svesna koliko je, u ovim godinama, teško pronaći toliko pravih razloga da nekoga voliš.

Naravno, nije dolazilo u obzir napisati: zato što je dobra – trebalo je tu dobrotu i objasniti. Pošteno me je namučila ali sam posle završenog „domaćeg zadatka“ ja njoj zadala istu temu.

Imala sam želju da vidim na koji način deca danas doživljavaju prijateljstvo, a ono što sam pročitala prijatno me je iznenadilo – između ostalog, napisala je da je Milica čini srećnom, da je zasmejava i tera da zaboravi na loše događaje, da u nju ima poverenja, da može da joj se obrati za pomoć, da sa njom može da sluša muziku koju voli i šeta po parku kad to poželi.

Oduševila me je njena iskrenost i spremnost da prepozna prijateljstvo, da istakne one bitne i prave stvari, da naglasi sreću i bezbrižnost koju oseća, da veruje u poverenje i toleranciju.

Oduševila me je i sama ideja da takav klub postoji i da je ona u njemu aktivni učesnik.

Tog dana je Milici bio rođendan. Predložila sam joj da, uz poklon, upakuje i svojih 12 rečenica o prijateljstvu ali na to nije bila spremna.

Pokazivanje osećanja i davanje još nismo apsolvirali. Ali lagano idemo ka tome. I to me raduje.