Ispratila sam decu na more. I prva stvar po kojoj primećujem da nisu tu jeste smanjena gomila veša za pranje.

Moja deca ne važe za one koji imaju previše garderobe, naprotiv, ali i pored toga veš mašinu uključujem i po tri puta na dan. Više od svega vole da se igraju u dvorištu posebno kada im dođu drugari pa zajedno prave kule u pesku. Ali svi ti drugari kule prave samo svojim prstićima i jako retko budu isprljani iznad lakta. Kada operu ruke, po njima ne možete ni da naslutite da su do tada bili u pesku. Moje devojčice su druga priča. One iz takvih druženja dolaze prekrivene prašinom, pesak im je i u kosi i u ušima, čujem kako im škripi pod zubima dok mi objašnjavaju da nema potrebe da se sada umivaju ili kupaju jer uopšte nisu prljave…

Ako im dam krede, nacrtaće fantastične stvari na asfaltu ali će im to posle nekog vremena dosaditi pa će početi da prave „čarobni prah“. Taj prah se pravi tako što sve krede sastružete, skupite prah na gomilu i onda se celi uvaljate u to! Naravno, od glave do pete budu žute, crvene i plave, vide im se samo zenice koje sijaju od zadovoljstva!

Ako kojim slučajem padne kiša, blato postaje njihova osnovna sirovina za izradu tanjirića, figurica i svega što bi „normalna“ deca pravila od plastelina, na stolu prekrivenom mušemom. Vodene boje i tempere su omiljena zanimacija kada je vreme ružno. Ne postoje majice ili suknjice koje nemaju fleku u nekoj dugačijoj boji.

I koliko god se trudila da ih ubedim da igra može da bude zanimljiva i ako ostanu čiste, one ipak rade po svom i uživaju na svoj način. I jako su srećne zbog toga.

A meni preostaje samo da zažmurim na fleke i prljavštinu, na napunim još jednu mašinu i kupim velike zalihe kreda u boji jer, leto je tek počelo…