Baba i deda
Pakujem decu za more i razmišljam koliko sam srećna što postoji neko ko ih tamo rado vodi – moji svekar i svekrva. Verovali ili ne!
Ja živim u zajednici iako nikada u svom životu nisam ni pomislila da bih tako mogla da završim. Tu našu zajednicu ne čine samo roditelji mog muža već i njegova sestra i zet sa svoje tri ćerke. Sve u svemu, mi u kući imamo 6 (i slovima – šest) devojčica! I oko njih se vrti svet…Srećom, imamo i dvorište iza kuće pa kada pričaju uglas imam gde da se sakrijem.
Baba i deda su omiljeni u kući, devojčice su im sve na svetu i drže ih kao malo vode na dlanu. One to, naravno, koriste. Ponekad poželim da ih zbog toga „prevaspitam“ ali se setim da sam i ja imala dedu koji mi je skidao zvezde sa neba i to nosim kao najlepši deo svog detinjstva.
Svakog leta baba i deda vode devojčice na more. Imaju i volje i snage da plivaju i šetaju sa njima, da im pričaju priče pred spavanje, odgovaraju na njihova nemoguća pitanja i sve to sa osmehom na licu. Kod njih sve ide polako, opušteno i bez vike. Zavidim im na tome.
Ja svoju decu volim najviše na svetu ali pomisao na 20 dana bez vriske i cike budi u meni neko divno spokojstvo.
I dok ih sa osmehom pakujem, znam da će prvih sedam dana proći brzo, u privikavanju na novonastalu tišinu.
Posle petnaest dana će mi nedostajati i želeću da ih zovem svaki dan po nekoliko puta. Dvadesetog dana ću cupkati u mestu jer će me svaki živac boleti od nestrpljenja da ih zagrlim, izljubim, izmazim…
Isto tako znam da ću već dvadestdrugog dana poželeti da ponovo odu na more…
Srećom, baba i deda će biti kod kuće, odvešće decu u parkić ili na sladoled, dozvoliće meni da udahnem duboko, završim gomilu stvari po kući i ostavim taman toliko vremena da na trenutak zatvorim oči i zahvalim Bogu što postoje i što su baš moji.