Dani prolaze prebrzo. Kada bi samo znala o čemu sve razmišljam i na koliko načina sam te već očešljala, poljubila, zagrlila, koliko sam ti već bajki ispričala dok sam te uspavljivala, koliko puta smo bile u šetnji i na koji način sam se već zaljubila u tvoje oči. Zamišljam kakve boje će ti biti kosa, kako ćeš reagovati kad zalaje pas u dvorištu, koliko najboljih prijatelja ćeš imati i šta ćeš rado jesti. Dozvoljavam sebi toliko imaginarnih misli da me tvoj tata često iznenadi svojim normalnim pitanjima. On još uvek nije svestan tvog postojanja. Zna da si u mom stomaku, vidi mene kako se širim i rastem ali još nema osećaj da ćeš za koji mesec kmečati na sav glas i tražiti od njega da bude nežan i osećajan otac.

Još nisam počela da te sanjam iako mi sve mame kažu da će i to doći. Sinoć dugo nisam zaspala jer sam razmišljala o porođaju. Malo me je strah, priznajem. Ne znam baš mnogo o tome, svi kažu da se sav bol zaboravi kad se beba uzme u ruke, ali meni je ovo prvi put i nikada mi se ništa slično nije dešavalo. Zato nemoj da mi zameriš ako osetiš i delić mog straha a ja ću se truditi da budem opuštena koliko mogu.

Poslednjih dana me bole leđa ako dugo sedim. Ako legnem na stranu zabole me rebra. Na stomaku više ne mogu da spavam. Ne ostavljaš mi baš mnogo načina da se opustim. A kada legnem na leđa počneš da se bacakaš po stomaku pa imam osećaj kao da me par ribica udara i praćaka se i to je nekad toliko simpatično da se smejem naglas.

Kada bih bar znala gde ti je koji deo tela, da te malo šljapim po guzi, čisto da se zna ko je ovde mama.

Bili smo na još jednom ultrazvuku. Tata nije prisustvovao jer je tražio mesto za parkiranje (ogroman problem u Beogradu, čisto da znaš) a doktor nije mogao da ga sačeka jer je imao još jednu trudnu mamu u čekaonici. Sve vreme sam mislila na njega i bilo mi je stvarno krivo što ne može da vidi ono što sam ja videla: tvoje oči, velike i zatvorene, tvoj nosić (isti kao tatin) i velike napućene usne koje držiš poluotvorene. Prekrstila si nogice pa doktor ni ovaj put nije mogao da nam kaže kog si pola. Baš si uporna u odbijanju da se pokažeš. Onda je doktor uključio još neki aparat i čula sam razne zvuke, kao kada duva vetar kroz neko veliko crevo. Posle mi je objasnio da je merio prohodnost pupčane vrpce, ako sam ga dobro razumela, i da je sve u redu. Zakazao nam je pregled za pet nedelja. E sad, u knjizi piše da bebe u ovom periodu imaju oko 800 gr a ti si teška 1030 gr! Ništa zato, ljubavi, bićemo velike, igraćemo basket i nadaćemo se da ćemo moći da nađemo cipele bar negde u gradu.

Sada, na kraju šestog meseca imam 10 kilograma viška, prilično veliki stomak, povremeno me muči gorušica i sve češće imam problema sa spavanjem. Povremeno mi krvare desni i često osećam umor kao sa početka trudnoće. Nadam se samo da me neće ponovo uhvatiti onakva manija spavanja.

Ti guraš sve jače i jače i više nemaš određeno vreme kada to radiš. Ako bilo ko drugi stavi ruku na moj stomak, umiriš se i svi misle da lažem da se pomeraš. Onda te ja lepo zamolim da šutneš tog nekog najjače što možeš ali ti na to ne obraćaš pažnju. Imaš valjda neki svoj ritam i osećaj.

Na ulici sve češće viđam majke koje šetaju svoje bebe. Ne mogu da dočekam da te vidim! Ne mogu da dočekam da te izvedem napolje, da šetamo i pričamo, da budeš moj najbolji mali prijatelj i da se igramo po ceo dan. Razmišljam o mestima na koja bih te vodila, o bajkama koje bih ti pričala, pripremam sebe za tvoj dolazak tako što posmatram sve te mame, posmatram kako se ponašaju prema svojim sinovima i ćerkama i delim njihove postupke na dobre i loše – na ono što obavezno moram i ja da radim i na ono što ti nikada neću raditi. To je lako sada, znam, dok ne dođem u situaciju da budem u njihovoj koži, ali mi se zaista čini da nikada neću vikati na tebe na sred ulice, da neću dozvoliti da plačeš na sav glas tražeći da ti kupim lizalicu, da ću se nežno igrati sa tobom i tvojim igračkama i da ću uraditi sve na svetu da ti nikada ne nestane osmeh sa lica.

I kako sad da izdržim još tri meseca?