Počeli smo da precrtavamo dane. Juče smo ušle u deveti mesec i već se osećam opuštenije. Ostalo nam je još mesec dana, ali ne mora da znači da ćeš izdržati toliko. Mada, kako sad stvari stoje možda se to pretvori i u mesec i po. Stomak mi je veliki i stoji jako visoko. Kao da nemaš nameru da se spustiš. Jedva sedim i prilično teško dišem. Tvoje sestre od tetke te željno iščekuju i već prave planove gde će sve da te vode i kako će da te oblače. Donose mi čarapice za tebe, igračke, svoje crteže… a ja sve to čuvam.

Danas planiram da počnem sa detaljnim sređivanjem stana ne bi li do tvog dolaska sve bilo čisto i lepo. Tati ću ostaviti da namesti krevetac i pripremi sve ono što ja ne budem stigla. A on je počeo da te zove «moje dete». Kad ja napravim grimasu on me pita « Jel te to šutnulo moje dete?». Čini mi se kao da tek sad postaje svestan kakav paketić mu uskoro stiže kući.

A ti, ljubavi, kao da pokušavaš da pomeriš sve organe u meni ne bi li za sebe napravila što više mesta. Ležiš glavom na dole, leđa su ti na mojoj desnoj strani a nogicama guraš, čini mi se, ispod mojih pluća. To stvarno zaboli i vrlo često ne mogu da se savijem već stojim uspravno kao da sam progutala metlu. Ostavljaš me bez vazduha pa često ne mogu da izgovorim ni pola rečenice normalno. A pogađaš ko mi vezuje pertle?

_________________

Vratili smo se sa pregleda, imaš 3100 gr. Sve je u redu, ali o porođaju još nema reči. Jako si visoko a ja sam još uvek potpuno zatvorena. Za nedelju dana idemo ponovo na pregled pa se nadam da će do tada već početi da se dešava nešto. Postajem nestrpljiva.

Već nekoliko dana tata i ja peremo i peglamo tvoje benkice, bodiće, zeke… Sve smo to dobili od tvoje tetke i sve je tako minijaturno da tati treba sat vremena dok sve to stavi da se suši.

_________________

Danas je već dvadeseti dan devetog meseca. Doktor me je ponovo pregledao i rekao da dođem za sedam dana jer se ništa novo ne dešava. Razgovarala sam i sa anesteziologom koji treba da mi da epiduralnu anesteziju. Rekla je da to nikako neće uticati na tebe a to mi je najvažnije. Sinoć smo tata i ja sklopili krevetac i stavili ga pored našeg kreveta. Jutros je to bilo prvo što sam ugledala. Pokušala sam da zamislim sva svoja buđenja kada u tom krevecu budeš ti i osetila sam neku divnu toplinu u stomaku. Ne mogu više da dočekam da te vidim. Stomak mi postaje težak, nemam energije ni za šta i samo mi se spava. Ti si poslednjih dana aktivnija nego inače, čini mi se kao da se protežeš i stalno me šutiraš ispod desnog rebra.

_________________

Jutros smo bili na pregledu, otvorena sam samo jedan prst ali već nekoliko sati imam kontrakcije na deset minuta. Doktor me je vratio kući i rekao da dođem za dva dana. A ja sam znala da ću se još večeras vratiti na kliniku. Sad ležim u bolničkoj sobi, kontrakcije imam na pet minuta ali se još uvek ne otvaram. Prilično me je strah od svega što dolazi. Kad bi se ti bar malo spustila, da sve prođe kako treba!

_________________

Sve ovo što je sada iza mene dobilo je smisao kada si danas ležala u mom naručju, smirena i srećna. A iza mene je ono što verovatno nikad neću zaboraviti – porođaj, koji nije prošao onako kako sam očekivala. Nadala sam se da će mi epiduralna anestezija omogućiti da ne osetim previše bola ali iz nekog razloga to nije ispalo tako. Istina, kontrakcije nisam osećala ali su naponi bili toliko jaki da sam par puta pomislila da više neću izdržati. Iako je otvaranje išlo prilično dobro ti si i dalje bila visoko pa ni sva moja naprezanja nisu uspela da te pomere niže. Tek posle nekoliko sati truda i jakih bolova uspela sam da te pokrenem i porođaj je mogao da počne. Ne sećam se o čemu sam tada razmišljala, čini mi se da sam satima ležala na stolu nesposobna za bilo kakve misli, umorna i željna da se sve ovo završi što pre i da te konačno vidim! A trenutak kada si se rodila je nešto što ću pamtiti zauvek – svi bolovi su prestali istog momenta a ja sam doživela olakšanje kakvo ne pamtim. Tek tad me je preplavio osećaj sreće a saznanje da si konačno tu mi je ulilo neki novi mir. Babica te je uhvatila za noge i podigla da bi mi pokazala da si devojčica a zatim te je stavila na moje grudi. Bila si mirna a ja sam poželela da taj trenutak nikad ne prestane.

Sada, kada smo završile najveći «posao» i kada smo se konačno i zvanično upoznale, ja ne mogu da se odvojim od tebe. Sve na tebi je preslatko i tako malo i nezaštićeno da imam potrebu da te neprestano grlim i štitim od ostatka sveta. Svi mi kažu da ću te razmaziti, da ću te navići na ruke, da mi kasnije nećeš dati mira, ali u ovom trenutku meni to zaista nije bitno. Pa i ako budeš razmažena, ne brinem. Zato sam te i rodila!