Ta burna pijana noć…odzvanja mi Galijina pesma …samo što moja noć nije bila ni pijana ni burna ali se danas osećam kao prebijena mačka. A i jesu me prebili – dok mi je starija ćerka lomila prste, mlađa mi je zabijala petu u glavu posle čega me je prilično dugo jahala.

Boli me svaka dlaka na glavi od njenog  “nežnog” milovanja. Molila sam ih celu noć da me puste da spavam, da se smire na svojim krevetima, da ne bude jedna drugu ali nije pomoglo. Nekoliko puta sam pokušala da se vratim u topli krevet u kome je moj muž spavao ali mi one nisu dale – udarale su u najstrašniji plač i pretile da neću odspavati ni minut ako i samo pomislim na beg…
I tako me je zora dočekala u prilično jadnom stanju. Njih dve sam jedva probudila a ja sam silno želela da je ponovo nedelja i da ne moram da idem na posao.  Šminka mi ovog jutra nije pomogla da izgledam bolje…

Na ulici nas je dočekao vetar kao uragan, nosio je lišće i plastične kese preko naših glava a moja deca su cičala od sreće svaki put kada bi zbog vetra ostale bez daha.

Potpuno promrzle stigle smo u obdanište u kome je nestvarno toplo. Toplota mi razvlači usta u osmeh i tera me da se u momentu opustim. Kakva bi milina bila ostati ovde, leći na klupicu u hodniku i prespavati ceo dan…Sa tim mislima izlazim na vetar i puštam ga da mi mrsi kosu, što je, u odnosu na Nikolinine prstiće noćas, pravo blaženstvo.

Ova jutarnja rutina mi već daje neku sigurnost, mogu da proračunam koiliko mi treba do posla od momenta kad izađem iz obdaništa pa dopuštam sebi da bacim pogled na novootvorenu robnu kuću. Šetam Glavnom ulicom, svraćam u knjižaru i kupujem lepe sveske i fascikle, častim sebe velikim dnevnikom koji pišem svojim ćerkama i velikim parčetom pice. Ponedeljak je, moram malo da popravim početak nedelje, mislim u sebi dok ulazim u autobus koji me vozi na posao.

Sedam na prvo slobodno mesto, boli me svaka kost, svaka vijuga u glavi. U autobus ulazi bakica i staje pored mene. Nudim joj da sedne ali ona odmahuje rukom i kaže – sedi dete, ja sam penzionerka! Gledam u bakicu i ne verujem! Očarala me je svojim odgovorom.

Tako je gledam i zavidim joj – proživela je kakav takav život, ostala je zdrava u glavi i nogama, ide na pijacu, vidim po platnenoj torbi koju nosi sa sobom, možda ima decu i unuke, možda ih čuva svaki dan, možada nema nikoga…ali je sigurna da joj niko i ne treba.

Pitam se da li ću, ovakvim tempom, dočekati njene godine…Polako smirujem misli u svojoj glavi, zatvaram oči na kratko i puštam dušu da se odmori bar na sekund. Odlučujem da mi ništa nije bitnije od momenta kada ću, sa platnenom torbom u rukama polako otići na pijacu, kupiti kivi i mandarine i odneti ih svojim ćerkama dok užurbano spremaju svoju decu za novi dan.

Zamišljam svoju veliku kuću i dvorište prepuno cveća i sebe u poodmaklim godinama kako, zajedno sa unukama, to cveće sadim i zalivam i sama ta pomisao daje apsolutni smisao mom životu i tera me da usporim, da zaustavim vreme na sekund, da izadjem iz autobusa i pustim ga da ode dok se ja lagano, korak po korak, vraćam sebi i svom životu.