Probudiš se jednog jutra i shvatiš da ono dete koje si pre trinaest godina u teškom znoju pustila iz sebe, više jednostavno nije tvoje.

I kao prvi dani posle porođaja, kada si se sudarala sa zidovima jer nisi znala zašto plače, tako i sada, lomiš sve pred sobom jer ne znaš zašto ćuti, zašto te mrzi, šta uopšte hoće. A nemaš koga da pitaš jer niko je ne poznaje bolje od tebe. Pa počinješ da se plašiš, preispituješ, okrivljuješ.

Zatvoriš oči i kažeš sebi – opusti se, proći će.

Ali kad otvoriš oči i dalje je tu, ne prolazi. Pa tražiš pogledom oči njenog oca koji je izbezumljeniji od tebe jer ga je neko posle dvanaest mirnih godina probudio i rekao mu da mu je u kući alien. I da vam treba oružje ali on ne zna kakvo i vrti se u krug i ne staje.

I odjednom su u kući novi mirisi, zvukovi koji ti paraju i srce i dušu jer je nisi vaspitala da sluša treš.

Odjednom ona zna sve o drogama, a tebi se zaledio mozak jer shvataš da si izgubila nit. Da se pojavilo toliko novog o čemu ne znaš ništa.

I zuji ti u ušima jer neprestano lupa vratima svoje sobe. Sve dok njen otac jednim potezom ne skine vrata sa šarki i ostavi je da odjednom ne zna šta će pred tuđim pogledima.
I pokušavaš da razgovaraš – okrene ti leđa. Pokušaš da joj pretiš – ignoriše te jer joj je svejedno. Pokušaš da je zagrliš ali se izbodeš na bodlje koje su preko noći izrasle.
I kad je pitaš šta hoće, kaže da želi samo da je svi ostave na miru. A to je jedino što ti ne možeš. Jedino što ti ne smeš.

Jer njen mir ovih dana je tvoj nemir.

Možeš samo da budeš tu. A ona ti ne da da budeš tu.
Možeš da je poljubiš, ali ona prekrije obraze rukama i trese glavom dok ne odustaneš od poljupca.
Možeš da sediš u sobi i plačeš, ali će ona pobeći od tvojih suza i biće joj svejedno što se topiš u sopstvenoj vatri.
I kao što ti se utroba cepala dok si joj poklanjala život, tako mora i duša da ti se pocepa dok joj poklanjaš novi…

I kao što ti je utroba zarasla i sve se vratilo na svoje mesto, tako će ti zarasti i duša kad za to bude vreme. A to vreme nikako da dođe…