Jutros sam se probudila prilično polomljena. Noć sam provela na neverovatnim mestima ali se malo toga sećam. Jedino što mi je zvonilo u glavi dok sam otvarala oči bilo je: ustani i kupi đevrek!

Đevrek! Otkad nisam jela đevrek!

I onda se setim – vreme je za doručak sa dedom.

Ugrejala sam mleko, namazala puter na presečeni đevrek, malo posolila i poželela dedi dobro jutro. Dugo nismo pričali, mesecima… Dok sam umakala đevrek u mleko vraćale su mi se slike iz detinjstva – stanovali smo ispod Šumarskog fakulteta, na mestu gde je sada tramvajska stanica (ponekad sednem na klupicu na stanici i zamišljam da sam u dnevnoj sobi, okružena đinđuvama moje bake). Deda me je svakog jutra vodio na pijacu, prvo bi mi kupio slani štapić, da grickam dok šetamo među tezgama a onda i đevrek, za doručak. U kesi su uvek bile i dve bananice, za posle. Leti se kupovao sladoled, Cmok, potpuno drugačiji od današnjeg (koji mi nije baš nikakva uteha).

Moje detinjstvo bilo bi verovatno isto kao i detinjstvo mnogih mojih vršnjaka da nisam imala njega – čoveka sa velikim šakama i najnežnijim srcem u kome je ogromnim slovima pisalo moje ime. To što mi je kod njega sve bilo dozvoljeno, moju mamu je često dovodilo do ludila. Najviše je voleo, kada je kuća puna gostiju, da me popne na sto, da slobodno skačem dok on šakom udara ritam svoje omiljene pesme. Nije ga bilo briga što lete babini tanjiri i čaše, ništa to njemu nije značilo u odnosu na moje glasno smejanje i potpunu radost u kojoj sam se topila.

Svako popodne provodili smo u robnoj kući u kojoj sam iznova i iznova jahala velikog slona, postavljenog u prizemlju. Sitniš je skupljao samo zbog toga, da može nesmetano da me gleda kako se smejem.

Naučio me je još tada da izvadim srž iz kuvane šuplje kosti, da je posolim i namažem na svež hleb. To je i danas moja omiljena poslastica iako mojim ćerkama izaziva mučninu kad vide da to radim (njih je, njihov deda navukao na sladoled).

I dok smo jutros razgovarali, setim se da sam imala samo 12 godina kada je otišao. I da patim za njim mnogo duže nego što sam imala prilike da ga držim za ruku.

I da se spremam da, malo kasnije, pojedem parče lubenice sa tatom, verujući da njih dvojica i dalje, na nekom lepšem mestu šetaju i pričaju o svima nama, da nas ne zaborave.