Deca pod staklenim zvonom

Mogla bi da odeš na reku, lep je dan. I da zameniš pantalone za neke svetlije, baš bi mogla. I do Lagune po neku novu knjigu.

Da ih ostaviš bez ručka, bez para i užine. Da skapaju gladne. Da osete rupu u stomaku pa da ih zaboli, po prvi put u životu jer nikad do sad nisu bile gladne. Nikad ih nisi ostavila da pate. Uvek si sprečavala ono najgore, hvatala bačene bombe u letu da im slučajno ne eksplodiraju pred nogama pa da se uplaše… Nisu smele da se plaše. Nisu smele ni tužne da budu, da ne ostane neki trag, neka ogrebotina koja će boleti i zbog koje će sutra tražiti pomoć psihologa koji će im govoriti: sve je to zbog vaše majke, pustila vas je kad nije trebalo… Ne, nisi to smela da dozvoliš.

Njihove ruke su zaštićene, ne sme da ih razjede sredstvo za pranje sudova, ne sme ni plih od metle da im izađe.

Čisti ti, Tanja, i dvorište i terase i peri sudove i peri i širi veš kad ti je već Bog dao njih tri da imaju šta da nose. Da mogu da budu slobodne. Da ne opterećeju svoj mozak dilemama baciti đubre ili ne… Što moraju da misle o tome, koje još dete misli o tome?

Pojesti ponekad hleba i džema, domaćeg.  Sa vašeg drveta ubrane voćke ono letos kad si se savila do zemlje da pokupiš šljive pa se naginjala nad česmom da ih pereš i čistiš pa sve te koštice i svaku treba prepoloviti. Ali šljive su ljigave i njima smeta da ih dodirnu, teško im je košticu da izvade. Neka, mama će… I onda kuvanje pa tegle, dovlačenje sa tavana. One tamo ne smeju, strah ih je. Šta će deca, ale žive na tavanu… I taj džem ionako neće one jesti jer imaju eurokrem i nutelu i plazme i piškote i sve što požele… Što da jedu ajvar kad ni papriku nisu ljuštile ni mlele ni mešale satima? Što da zaprljaju svoj želudac kad imaju paradajz iz Maksija i kornišone iz teglice tako fino spremljene?

A ti, Tanja, kupuj boraniju od seljaka pa je peri, seckaj, stavljaj u zamrzivač da ti one sa gađenjem na licu kažu da je to fuj i da idu kod babe da jedu jer je baba upravo ispohovala piletinu i krompiriće ispržila za svoje lepotice kojima svaku želju ispunjava, jer što bi one prošle u životu kao ona… Ti, Tanja, šetaj do pijace i do prodavnice, jer nemaš koja kola da voziš, sva su zauzeta, dede voze princeze do škole i na treninge i u muzičku koju ne vole, ali ih ti teraš pa ucenjuju da neće peške pa je dedi žao kad već ne vole, ajde bar da ih vozi…

I ti sad peri sudove jer ti se pokvarila mašina, a njima je gadno da tu penu dodirnu i sve te fuj ostatke od tog ajvara i džema od šljiva i svega što si nakupila i pripremila…

I neka te izjede krivica jer si sve to sama sebi zakuvala. Nek ti napravi rupu u stomaku ta krivica da je osetiš svaki sledeći put kad poželis da ih zaštitiš, sačuvas, skloniš… Dok ne skapaš ili ne padneš, dok te ne izda snaga pa glasno kažeš da si pogrešila i da je trebalo sve drugačije… Od prvog dana, još od onog kad je prva zaplakala…

back to top