Bila je

Znao sam je dugo, mislio sam da je poznajem dobro. Sada znam da sam je vremenom poznavao sve manje. Da li se menjala ona ili sve oko nas?

Čini mi se da je bila uvek ista. Ali onda pomislim na sve one ličnosti u njoj koje je tako dobro držala pod kontrolom. Srž je bila ista, suviše jaka i stabilna. Menjala je uloge. Svet je bio njena pozornica.

Sada, kada pomislim na nju, i dalje osećam ono isto poštovanje i onu čudnu vrstu ljubavi koju sam osećao i tada. Uvek smo bili na granici. Postojali su trenuci kada bih je poželeo i kada se činilo da ona oseća isto. A onda bi trenutak prošao i osećanja bi postajala ravna linija ali nikada dovoljno dugo da bi nam bilo dosadno.

Uz nju, svet je bio drugačiji. Pogledom je menjala boje. Njene ruke su unosile nežnost i toplinu koja ničim nije mogla da se zameni.

Volela je sunce. Najviše je volela sunce. Činilo se kao da ga nosi u sebi i polako topi snegove i umiruje vetrove. Uz nju se nisam bojao zime. A zime su dolazile i prolazile.

Nije se plašila godina. Nije imala strah od starenja. Njene sitne bore oko očiju bile su njeni trofeji. Rekla je da se tako vidi koliko se smejala. A umela je da se smeje dugo, naglas i neprekidno. Ponekad sam imao osećaj da će se ugušiti. Onda bi udahnula vazduh i smeh bi zamenila neka tiha seta. Obuzelo bi je ćutanje. Tek kasnije, posle mnogih bezuspešnih pokušaja da saznam šta se tada dešava u njenoj glavi, objasnila mi je da razmišlja o tužnim stvarima jer se boji da će, ako nastavi sa smejanjem sutra mnogo plakati.

Bila je sujeverna. Ne znam zašto me to nije iznenadilo. Bila je neverovatan spoj zdravog razuma i blesave logike. Do zaključaka je dolazila na nezamislive načine ali je rešenje uvek bilo ispravno. Ponekad sam imao osećaj da je sklopila savez sa bogom, ali češće sam verovao da noću, kada je niko ne vidi, zavodi đavole.

Plakala je često. Tada mi se činilo da izlaze reke i mora iz njenih očiju. Pitao sam se kako toliko vode stane u nju. A nikad nije bila lepša nego tada, kad se isplače. Pretvarala se u kapljicu vode i dopuštala je da mi klizi niz prste.

Ponekad joj se dešavala ravnodušnost. Tada nije bila ničija. Išla je svuda, pričala sa svima, uzimala ponuđeno, gledala u ljude a videla kroz njih, bila je bez osećanja. A osećala se lepo. Znao sam da se oseća lepo jer me je gledala sa nekom čudnom toplinom u očima. Nije pričala, samo je gledala. I pred tim pogledima ja sam se osećao potpuno njenim. Čuvala me je i volela na svoj čudan način.

Kada bi je neko pitao čime se bavim, koje sam škole završio, kako mi se zovu roditelji ili u kom sam gradu rođen, nije umela da odgovori. Živela je sa ljudima ali nije znala da odgovori na takva pitanja. Ali je bolje od svih znala kako da me uspava, češkajući me nežno, po mestima koja je sama otkrila, kako da otkloni sve moje nemire a da ne izgovori ni jednu reč, kako da me natera da joj objasnim kako se osećam iako to nikome ne pričam.

Bolje od svih je znala da napravi atmosferu u sobi iz koje ne poželim da izađem iako sam od onih ljudi koji stalno beže negde, samo da ne sede među četiri zida.

Volela je cveće. I crtala je cveće. Neko je rekao da je romantična. Ja to ne bih nazvao tako. Romantika se kod nje čudno ispoljavala. Nije plakala nad tužnim filmovima. Nije palila sveće kada bi večerala udvoje. Nije imala izlive nežnosti kakve su imale neke druge, na pravi način romantične devojke. Njena romantika se sastojala u tome…pa, ne znam u čemu.

Ali bila je romantična.

Bila je nežna. Ređe umiljata. Njena nežnost je bolela. Bolela jer sam već tada znao da neću naći nijednu ženu koja će me sa toliko nežnosti uhvatiti za nadlakticu. U stvari, držala se za mišić. Tu negde, između ramena i lakta. Volela je tako da hoda. Ja nju nisam hvatao pod ruku. Uvek kada bih to pokušao postajala je nervozna. Nije to volela a nije znala kako da mi kaže da ne radim nešto što je ona često radila meni. Njena igra je bila fer. Njena pravila su bila promenljiva. Ustvari, ubrzo sam shvatio da pravila nema. Bili smo prijatelji ali joj nije smetalo da me nežno ljubi kada to poželi.

Ja se nikada nisam usudio da je poljubim prvi. Plašio sam se reakcije. Šta će biti ako me odbije. Ili me pogleda jednim od onih svojih pogleda koji ubijaju.

Ali je nikad  nisam odbio kada je počinjala prva. Jedino što nikada nisam saznao je da li je znala da sam to ja, da li je možda mislila na nekog drugog ili nije mislila ni o čemu.

A ljubila je onako kako je živela. Uvek drugačije. Često me je grizla za usne. Da li je proveravala da li zaista postojim?

Jednom mi je rekla da voli moje usne. Da se topi u osećaju punoće kada moju donju usnu uvuče među svoje i kada svoj jezik prisloni uz nju.

To su bili trenuci u kojima smo oboje uživali do kraja i iz kojih smo uglavnom izlazili ćuteći , spuštenog pogleda.

Da li je osećala stid? Nikad je to nisam pitao.

Bila je, zaista je bila…

Ni danas ne znam zašto sam je pustio da ode. Zašto sam dozvolio da poveruje da je on čovek njenog života kada sam znao da takav čovek ne postoji. Nju niko nije mogao da voli. Neće moći ni on.

Znao sam to jer ljudi ne mogu da vole one koje ne razumeju.

A znam, sigurno znam da ako je ikada negde budem sreo, neću morati ništa da joj kažem, ona će znati sve. Znam da će me pogledati onim svojim toplim pogledom, da će se nasmešiti, znam i da će me poljubiti, na neki novi način i znam da ću se i tad, posle ko zna koliko vremena, osećati isto onako kako sam se pored nje uvek osećao – srećno.

back to top