Nadala sam se da si tu i pre nego što sam imala bilo kakve dokaze da bi zaista  mogla biti. Rekla sam tvom tati da mislim da postojiš. Nasmejao se kraičkom usana, malo se promeškoljio i rekao da je ipak bolje da sačekamo još malo pre nego što uradim test. Znaš, tvoj tata je jako realan čovek. I ja to volim kod njega jer me ta njegova realnost često spasava besmislenog leta u visine.

A meni se srce smešilo od same pomisli da postojiš. Naravno, treba da znaš da sam ja jako, jako nestrpljiva osoba i da uvek moram da znam na čemu sam, istog trenutka kad posumnjam u nešto. Zato sam, sutradan ujutru, otrčala do apoteke da kupim test i konačno saznam da li si stvarna.

Treba da se sačeka deset minuta da bi test pokazao rezultat. Tvoja mama je tih 10 minuta sedela u dnevnoj sobi i gledala u tatu koji je nešto kuckao na kompjuteru. Znao je da se u kupatilu odvija proces koji bi mogao da promeni njegov život ali to ničim nije pokazao. Konačno, zamolila sam tatu da ode i pogleda rezultat jer ja nisam mogla da ustanem sa stolice. Rekla sam mu da jedna linija znači da nisi tu a dve da jesi. On je ušao u kupatilo, dugo je gledao u test ( testirao je i moje živce) i na kraju rekao da vidi jednu i po liniju! Tvoj otac ima fantastičan smisao za humor i volela bih kada bi ti to nasledila od njega, ali u tom trenutku sam želela da ga tresnem!

Doneo je test u dnevnu sobu i pokazao mi – dve linije, samo je jedna malo bleđa od druge! Naravno da mi je srce odmah bilo puno iako je on insistirao da za par dana uradim sve ponovo. Naravno da ću ponoviti test, ali tog trenutka niko na svetu ne bi mogao da me ubedi da nisi u mom stomaku.

Uveče smo izašli sa kumovima, nismo im ništa rekli ali sam ja naručila sok. Nisam želela da te ubijam alkoholom kada si tako mala i nezaštićena. Nisam želela više ni jednu lošu stvar da uradim koja bi mogla na bilo koji način da te povredi. Sad ja brinem o tebi. I ljubim te u mislima.

19. aprila sam uradila još jedan test, više zbog tvog tate nego zbog sebe. Ja sam već znala da te imam. Ali tata je mogoao samo da mi veruje na reč. Novi test je pokazao dve jasne crvene linije istog inteziteta! Bila sam najsrećnija osoba na planeti!

Uveče smo išli kod tvoje bake i dede ali im nismo ništa rekli jer smo se dogovorili da uradimo sutra i analizu krvi. Tvoj tata i dalje nije verovao testovima. Kažem ti, jako je realan i ne bi dopustio da pričamo o nečemu što sto puta pre toga nije provereno. Ali sam ja tada bila ubeđena da i on veruje da si tu, samo želi to da vidi i na papiru.

Ujutru smo otišli u prvu laboratoriju da izvadim krv. Tata mi je držao strah, jer znaš, tvoja hrabra mama se plaši igle. Rekli su nam da će rezultati biti gotovi u tri sata i da pozovemo telefonim. To je bilo najsporije proticanje vremena za koje znam do sada. U tri sata su mi se tresle ruke, nisam imala glas da pitam laboranta za rezultate. Mislila sam da će srce da mi stane dok sam čekala da mi ih saopšti. Ovo je bilo mnogo jače od testa, jer – krv je krv. Tu nema greške. I kad je konačno progovorio sa druge strane skoro sam vrisnula od sreće! HCG – preko 1000! To nije značilo samo da si tu, već da postojiš nekoliko nedelja.

Tako si mala a tako moćna. Potpuno si promenila moj bioritam. Ne mogu da dođem sebi koliko mi se spava. Svake noći po pet puta idem u WC. Da li je moguće da me već pripremaš za svoj dolazak. Tu si tek šest nedelja a već se sve vrti oko tebe.

Sad  si preokreonula i planove oko našeg venčanja. Moraćemo to da uradimo što pre da ne bi dočekali period kada ću hodati sa stomakom do zuba. Zato smo već krenuli u obilazak restorana. Možda ovo neće biti svadba iz maminih snova, ali s tobom u stomaku će definitivno biti za pamćenje.

Prvog dana sedme nedelje mama i tata te vode na tvoj prvi ultrazvuk. Ja sam očekivala da ću videti sve, ali mi je doktor pokazao jednu malu, belu tačkicu i rekao «To je vaša beba». Imaš 4 mm a ja ne mogu da verujem da će od te male mrvice jednom biti prava beba. Doktor je još rekao da je sve ostalo u redu, da odgovaraš standardima i da dođemo za 3-4 nedelje kada još malo porasteš. Slikao te je pa je mama sliku ponosno pokazivala tati kome baš ništa nije bilo jasno. Da, doktor je čuo i tvoje malo srce!

4.maj

Danas si me prvi put naterala da povraćam. Osetila sam se kao prava trudnica. Pokrenula si lavinu mučnine i to tako iznenada. I moram da ti kažem da ti se ne obraćam u ženskom rodu jer sam ubeđena da si devojčica (mada ne bih imala ništa protiv), već zato što si ti moja beba. A beba je ženskog roda.

Ne znam kakve promene izvodiš u mom telu ali ja spavam i po 20 sati dnevno. Niko ne može da me probudi. 10. maja smo otišle kod državnog lekara. To je pravilo jer samo on može da mi otvori bolovanje. Tu sam saznala da ležiš u zavaljenoj materici što nije neki veliki problem jer se to kasnije ispravi. Doktorka mi je rekla da imam sitne kontrakcije i da pijem progesteron da bi ti moj organizam napravio još bolju posteljicu. Od tog dana sam na bolovanju i osluškujem kako rasteš.

Tata se svo ovo vreme hrabro drži. Videćeš, ima stvarno jake živce. Trpi sve moje gluposti, ugađa mi na sve moguće načine i uopšte – potpuno je divan. Ne znam na osnovu čega si izabrala da ti ja budem majka, ali kod oca nisi pogrešila. Biće najbolji tata na svetu.