Svakog dana mogu da budem zahvalna na tome što smo svi živi i zdravi, što su mi deca radoznala i samostalna, što me muž i posle deset godina braka voli na isti, čak i lepši način, što imam posao i kuću u kojoj svi zajedno živimo… Mogla bih da budem zahvalna i na tome što imam mnogo divnih prijatelja, što uspevam i da otputujem i da izađem i da se opustim…

Pa ipak, postoji nešto zbog čega sam, genima ili Bogu, neizmerno zahvalna – oslobođena sam svake vrste zavisti. Možda zvuči kao nešto čemu ne treba pridavati toliko značaja ali meni je ova osobina donela u životu mnogo toga dobrog. Postala sam je svesna tek nedavno, kada sam shvatila koliko ljudi oko mene ne oseća ništa dok se drugima dešavaju divne stvari.  To što ću se iskreno obradovati kada moji prijatelji  dobiju dobar posao, kupe stan ili uspeju u nečemu što im mnogo znači, ili kada njihova deca osvoje medalje tamo gde moja ne uspevaju – to me ispunjava na sasvim poseban način. 

To što ne zavidim onima koji su u mom poslu bolji od mene, što ne mrzim one koji ostvaruju svoje ciljeve a krenuli su posle mene, sve to me zaista čini srećnom. Jer, ja znam da mogu sve što i oni i da nijedan cilj nije neostvariv samo je bitno koliko to želiš i koliko se predaš. A ja sam se predala samo onome za šta sam znala da imam snage da izguram do kraja. I više od toga ne tražim.

Blog je pisan kao podrška projektu 30 dana zahvalnosti
http://happychezmoi.blogspot.com/2013/12/dan-17-radovati-se-tuoj-sreci-gost-na.html