-„Devojke, kako bi bilo da se preselimo na selo?“ – pitam ih pred spavanje.

– „Misliš pravo selo, sa kravama? A šta bismo tamo radile?“ – pita Lenka.

– „E neću!“ – viče Nikolina – „onda bi mi svi bili daleko!“

Da, Kiki, svi bi ti bili daleko ali to i jeste jedan od razloga zašto želim da odem. Već neko vreme dopuštam sebi da maštam o prizemnoj kući u nekoj polunedođiji, okruženoj pašnjacima i planinama. Sasvim živo mogu da zamislim i sebe i svoju porodicu kako konačno dišemo. Kada sam sa svojom jačom polovinom pričala o tome rekao je da mi nismo porodica za to – „Na selu ipak moraš da radiš, treba voće i povrće zasaditi, zalivati, orezivati, brati…i nemoj mi reći da bi ti pravila pekmez, ajvar i turšiju dok bi presrećne kozice grickale travicu oko tvojih nogu?“…

Pa, ovih dana mi se čini da bih.

Sve nekako mislim da bih mogla da ustanem ranom zorom, zamesim hleb, pripremim decu za seosku školu, nahranim koze i koke, obiđem voćnjake… Izmaštala sam već da bih svo slobodno vreme do večeri mogla da koristim za slikanje, crtanje i pravljenje nečega na čemu bih mogla da zaradim pare. Ruku na srce, još nisam smislila šta je to ali sve u svoje vreme.

Deca bi nam bila zdravija i srećnija. Nigde ne bismo žurili. Jele bi voće i povrće iz bašte. Igrale bi se sa seoskom decom, napolju, na svežem vazduhu. Ne bi sedele ispred kompjutera i pekle pite u virtualnoj rerni.

Nas dvoje se ne bi uveče zakucali ispred televizora. Bili bismo dovoljno umorni da zaspimo pre jedanaest čvrstim snom.

Mogli bismo dva puta mesečno da dolazimo u grad, da posetimo bake i deke, procunjamo po kafanama sa starim drugarima i to bi bilo više nego dovoljno.

Ali danas se Lenka setila da tamo ne bismo imali zoološki vrt! 
Nikolina se uplašila da ne bi mogla da trenira plivanje jer na selu nema bazena.

Muž mi je rekao da upravo mali Perica tako zamišlja život na selu…

Ali ja sam sve isplanirala, majke mi.

Samo još da nađem pravi način da ih ubedim…